Postoje dani kada grad napravi veliki korak, a da toga gotovo nije ni svestan.
Za mene je jedan takav dan bio 14. oktobar 1892. godine.
Tog jutra mojim ulicama krenuo je prvi tramvaj.
Nije bio brz.
Nije bio tih.
Vukli su ga konji.
Ali za mene je predstavljao budućnost.
Do tada sam se kretao onako kako su ljudi vekovima činili. Peške. Kočijama. Zapregama. Ulicama koje su postajale sve tesnije kako sam rastao.
Shvatio sam da više ne mogu da pratim sopstveni razvoj.
Trebalo mi je nešto novo.
Prva tramvajska linija povezala je Kalemegdan i Slaviju. Bila je to žila koja je spojila moj stari i novi deo, tvrđavu koja je vekovima čuvala moje granice sa četvrtima koje su tek počinjale da rastu.
Ljudi su zastajali da ga vide.
Deca su trčala pored njega.
Stariji su ga posmatrali sa nepoverenjem.
Bilo je i onih koji su govorili da ništa ne može zameniti kočiju.
Ja sam se samo osmehnuo.
Znao sam da se grad ne zaustavlja zbog straha od novog.
Kondukter je pažljivo proveravao karte, kočijaš držao uzde, a konji su ravnomerno vukli vagone preko kaldrme.
Zvuk kopita mešao se sa zveckanjem točkova.
To je bila moja nova muzika.
Samo nekoliko godina kasnije stigla je nova promena.
1894. godine počeli su da saobraćaju prvi električni tramvaji.
Konji su polako odlazili u istoriju.
Žice su se pojavile iznad mojih ulica.
Motor je zamenio kopita.
Zvuk je postao drugačiji.
Ali uzbuđenje je ostalo isto.
Video sam kako tramvaji prolaze kroz ratove, nestašice i bombardovanja.
Video sam ih prepune radnika u zoru.
Studenata sa knjigama pod rukom.
Zaljubljenih koji su namerno propuštali svoju stanicu samo da bi još malo ostali zajedno.
Koliko je samo priča počelo u jednom tramvaju.
Koliko pogleda razmenjeno kroz zamagljene prozore.
Koliko života se na trenutak ukrstilo između dve stanice.
Ja sam Beograd.
Menjao sam države, zastave i imena ulica.
Ali tramvaj je ostao deo mog ritma.
Nekada sporiji.
Nekada glasniji.
Nekada pun do poslednjeg mesta.
Ali uvek moj.
Jer tramvaj nije samo prevoz.
On je pokret.
A grad koji prestane da se kreće, prestao je i da živi.
